Još od kraja XIX veka na prostoru gde se danas nalazi stadion ,,Karađorđe'' su se održavale sportske priredbe. Naime, odlukom Magistrata grada Novog Sada 1896. godine tu je podignut biciklistički velodrom, što znači da je to bio prostor namenjen za trkanje biciklima. U ono vreme to je pokazivalo da Novi Sad i Novosađani prate evropske trendove i da su usvojili neke od njih u svom svakodnevnom životu.
Prvi fudbalski klubovi u Novom Sadu
U drugoj deceniji dvadesetog veka dolazi do organizovanja i prvih fudbalskih klubova u Novom Sadu. Prva dva kluba će okupljati uglavnom Mađare i Nemce i sportski klubovi u Novom Sadu će nastajati upravo po tom nacionalnom obrascu. Godine 1910. je osnovan Novosadski atletski klub i 1912. Novosadski telovežbački klub. Taj prvopominjani Novosadski atletski klub će od 1911. godine preuzeti taj biciklistički velodrom i tamo će početi da priređuje prve fudbalske utakmice. 1914. je osnovan fudbalski klub „Vojvodina“, 1920. će biti osnovan „Juda Makabi“ koji je okupljao novosadske Jevreje.
Vidovdan 1924. i otvaranje stadiona
Na onom napuštenom biciklističkom velodromu udružili su se fudbalski klub „Vojvodina“ i „Juda Makabi“ i zajedno su krenuli u opremanje tog igrališta, jer to je bio nemali finansijski izdatak. U ono vreme u fudbal i u sport se ulazilo prevashodno kroz žrtvu, kroz svoja sopstvena sredstva, a ne da bi se nešto drugo ostvarilo. Oni su posle jedne žive akcije koju je pomogla Srpska banka u Zagrebu uspeli da pronađu sredstva i da od aprila do juna izgrade novo sportsko igralište, koje će poneti ime po voždu Prvog srpskog ustanka Karađorđu. Stadion je otvoren na Vidovdan 1924. godine i evo do danas naša novosadska „Vojvodina“ je tu domaćin i to je njen dom.
Približavanje naroda kroz sportske klubove
Sportski klubovi su prve uspešne misije približavanja naroda koji su živeli na prostoru Novog Sada, jer mi pričamo o multikulturalizmu, a on znači da imamo više kultura, ali to je bio život jednih pored drugih gde su te nacionalne zabrane bile izuzetno vidljive i što se tiče društvenog života i zabave i svega ostalog. Međutim, u sportskim klubovima ti ljudi su bili pioniri nečeg novog i to su bili mladi, obrazovani ljudi. Iako su klubovi imali taj nacionalni prefiks, to ne znači da su bili nacionalno isključivi. Jedni druge su pomagali i u opremi i novčano, solidarisali se, ustupali, zajedno putovali i to je zaista bio jedan lep primer. Vidimo da su se Srbi i Jevreji prvi dogovorili, što govori i stav jevrejske zajednice prema novoformiranoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca i da su bili jedan važan, lojalan elemenat u izgradnji i Novog Sada i jugoslovenske zajednice.
Stadion danas
Današnji kapacitet stadiona je oko 15 hiljada mesta. Najveća poseta je bila na utakmici „Vojvodina“ – „Crvena zvezda“ iz aprila 1989. godine, kada je „Vojvodina“ pobedila 3:1. Tu je bilo pretpostavlja se preko 25, 26 hiljada gledalaca, a takođe smatra se da je ogromna poseta bila i na čuvenoj utakmici četvrtfinala Kupa šampiona protiv „Seltika“ iz Glazgova, 8. marta 1967. godine. Međutim, nesavesni Novosađani tada su probili kordone i besplatno su ušli na stadion tako da nikako nije moglo da se utvrdi koliko je karata prodato i ko je uopšte ušao, ali ta dva događaja jesu najveća.
Stadion predstavlja, sad govorim lično, nisam arhitekta, ali predstavlja jedno arhitektonsko čudo. Stadion koji ima pet različitih tribina retko kad može da se sretne i vidi bilo gde. On ispunjava uslove za igranje u Evropi i očigledno je dobro opremljen za atletiku. Međutim, upravo ta nekoherentnost u izgradnji, različita južna tribina, nešto starija zapadna tribina, severna tribina i istočna ukazuje na to da taj stadion zaista ima dugu istoriju, da su ga različita vremena gradila, da je stilski neujednačen i da je nekad bio na periferiji grada Novog Sada. Vidimo koliko je grad porastao u zadnjih sto godina jer se danas nalazi faktički u centru.
Za mene je nekako najinteresantnija ta epizoda, ja mislim da je 1978. godina bila, kada su radnici „Novkabela“ proslavljali godišnjicu svoje firme, kada su zakupili zapadnu tribinu i organizovali koncert Zdravka Čolića. To svedoči o radničkom pravu koje je postojalo u toj socijalističkoj Jugoslaviji i jačini jednog privrednog giganta kakav jeste bio „Kabel“ u ondašnje vreme, kada su mogli da zakupe tribinu sa pet hiljada mesta i dovedu, ni manje ni više, nego čuvenog Čolu.
Petar Đurđev, direktor Istorijskog arhiva Novog Sada
